Američke biografije često započinju rečima "...pokrenuo je biznis iz garaže...". E, u slučaju Lazara Boškovića nije bilo ni garaže na raspolaganju. Toliko o materijalnim mogućnostima koje su mu pružene od detinjstva. Zato je morao da "pokrene biznis iz glave", to jest da se pozabavi kreativnim poslovima zasnovanim na proizvodnji i prodaji ideja, dakle poslovima gde materijalna ulaganja nisu neophodna.

Rođen je u Republici Južna Pruga, kojom je, posle JNA, 1986. i došao na studije u Beograd. Sagu o studentskom životu u "Studentskom gradu", u sobi sa 4 vojnička metalna kreveta gde je uvek spavalo najmanje 8 osoba, namerno preskačemo i ostavljamo za autobiografski, a živopisni roman. Zato molimo današnje neokomuniste, NGO(ego)iste i drugu decu komunističkih rukovodilaca (školovanih u inostranstvu od običnom narodu uskraćenih para) da ne pričaju bajke o divnom životu u SFRJ osamdesetih.

Ono čime se bavio iz zadovoljstva u srednjoj školi (pisanje tekstova za svoj rock bend, dizajniranje logotipa i omota nikad snimljenih ploča, pisanje omladinske pozorišne predstave...), ispostavilo se da nije bilo slučajno. Talenat za piskaranje pomogao mu je da uđe u ekipu "Indexa 202", a ubrzo i "Indexovog radio pozorišta". Ubrzo je shvatio da je za bilo kakav uspeh neophodno da radi najmanje dva posla paralelno (studiranje pogrešnog fakulteta ne računamo u posao).

Najsrećnija okolnost u profesionalnom životu bila je to što je sve kreativne zanate imao prilike da uči od najvećih majstora tog vremena (pogledajte strane "Marketing&PR" i "Mediji").

Kao zakleti antikomunista, učlanio se u Demokratsku stranku takoreći po osnivanju - 1990. Stranački postao aktivan tek 1997. u vreme kampanje za bojkot izbora, smislivši slogan "Bojkotujmo ove, da dobijemo nove!". Dok je Lazar Bošković sa istomišljenicima slobodno vreme i energiju trošio na demonstriranje i demontiranje slobističkog režima, ekipa komunista uklonjenih posle njihove "osme sednice" je krckala pare iz evropskih donacija i čekala da neke budale iz ubeđenja i besplatno odrade posao, kako bi se oni vratili na vlast. Do "oktobarske revolucije" bio je svašta-nešto u gerila marketing ekipi Demokratske stranke. A posle 5. oktobra 2000. (p)ostaje samo "glupi drug član".

U najgore vreme, čuvene hiperinflatorne 1993. godine, zajedno sa Ivanom Strahinićem, drugom od obdaništa do fakulteta, osnivaju AgitPROP - marketing studio. Obojica su shvatila da rad za druge vlasnike marketing agencija može da funkcioniše samo za dobro čuvanu dečicu, kojima su ti honorari samo džeparac.

Sledi mala istorijska digresija - uobičajeni srpski biznismeni iz vremena slobizma i tranzicije funkcionisali su na sledeći način: od velike državne firme u kojoj su radili (a gde su ih postavili mama i tata kao provereni komunistički kadrovi) uzmu pare, prostor, veze, ljude, know-how... i onda pričaju da su počeli od nule!? I da - hvale se da su jako sposobni i pametni. Aha, važi... O drugim sortama srpskih biznismena (ratni profiteri, antiratni profiteri, DB liferanti, šverceri, pioniri piraterije, klasični kriminalci...), ne vredi ni trošiti reči. Za poštovanje ostaju samo oni koji su nasledili i nastavili decenijske poštene porodične poslove i oni koji su unovčili neki svoj talenat ili uporan rad.

I kako u takvim društvenim okolnostima treba da se ponaša preduzetnik - početnik? Radiš 12 sati dnevno u sopstvenoj agenciji, vikendom praviš najslušaniju radijsku emisiju, a za 15 godina podstanarskog života nekom drugom zaradiš dva stana. I kako to obično biva u životu, veliki istorijski događaji te ili unište ili opamete. Posle bombardovanja 1999. kada mu je i tih bedno malo zarađenih para tokom rata, država otela za porez, Lazar Bošković je rešio da okrene novi list u svom životu (i ličnom i profesionalnom). A tebi, dragi čitaoče, vreme je okreneš druge web strane ovog sajta...

I tako, dragi moji neprijatelji, šta reći na kraju, a ne slagati: Volim i ja vas!